Print
Hits: 234

АРХАИЧНИ ОБИЧАЈИ МЛАДИХ У КРАЈИНИ. КЉУЧУ И ПОРЕЧУ СРЕДИНОМ XIX ВЕКА

Народ, на подручју Неготинског протопрезвитерата ( територија Крајине, Клјуча и Пореча). вековима је био окупљен народним обичајима. Сваки дан постојала су нека правила понашања по којима се живело вековиам, који су показивали истовремено и припадност заједници, али и некакав животни план који је написан негде изван тога и којиме је управљала нека невидљива сила. Највећи број обичаја је извођен јавно. или заједно са другима у заједници, јер је на тај начин било могуће приказати себе, припадност и лојалност некој заједници. У селима брдско-планинаског краја, где се живело на појатама удаљеним једне од других више стотина метара, или километар, два, обичајни живот је био једноставнији, јер су обичаји извођени у некој скраћеној форми- Није било сведока нити ``котролора`` који су могли потврђивати припадност некој заједници. И села између себе нису толико дуго и присно сарађивала да би једно од другог прихватило модел народног живота, па се сматрало да свако село има своје обичаје.

Међу најочуваније и најсложеније, са пуно детаља, били су модели понашаља у вези са браком и умирањем који су се очували до данашњих дана. Али постојали су и други модели понашања у вези ђурђевданских, божићних и ускршњих обичаја. тј. годишњих обичаја који су држали народ у кохезији. Са јачањем, црква на подрчју неготинског протопрезвитерарата, суочила се са обичајима који нису били складу са хришћанским ритулима. Са јачањем духовног живота на подручју неготинског протопрезвитерата, црква је настојала да народне обичаје, који су постојали на овом подручју, још од паганских времена укине или их замени црквеним обичајима.

Описани догађаји су у вези брака и брачних односа. Прелиставајући архивска документа која се односе на брак и брачне односе на подручју неготинског пртопрезвитерата, стиче се утисак да се све одвијало по стругим и суровима правилима понашања у патријархално уређеном друштву, који је црква, намећујући црквене каноне и законе чинила још тежим и суровијим. Међутим, постоје многи детаљи и догађаји, посебно у обичајном животу, који говоре да је на овом подручју живео народ задовољан и срећан животом. Управо сс то догађало у обичајима, које је, у једном тренутку црква забрањивала проглашавајући их паганским и заосталошћу народа, а у другом, им се прилагођавала, учествујући и сама у њима. Задовљство животом, па и срећни тенутци су доживљавани на свадбама, сеоским заветинама и црвеним преславама, у колу које се играло празником и недељом у црквеним портама или на просторима испред општинских зграда, на вашарима, прелима и седељкама.

У годишњјим обичајима постојале су активнсти које су окупљале младе и припремале их за брак и породицу. У влашком селима спотојао је обичај - вражиту, један од најзабавнијих за младе.

Влајне, девојке, веселе, које су плениле својом лепотом, белом кожом лица и стасом, својом живописном одећом које су са својим бакама и мајкама ткале, плеле и везле, окићене нискама дуката, са живописним марамама на главама, живог духа, интелигентне, разговорне и духовите, биле су попут хероина из доба Старе Грчке и Рима. Њихова спутаност у породичном и јавном животу, будила се и ослобађала окова патријархалог живота на јавним весељима и вашарима, чинећи их најпривлачнијим на свету. Биле су отворене, природне, непосредне, привлачне и податне мушкарцима који су могли уживати са њима у полном животу. Невиност девојке није био први квалитет и услов за брак, него да буде снажна и здрава и да може да рађа. Са удадбом, њихова осећања су стављена под табуе брачног живота и стеге које су на њиховом лицу стварале маску неке чудне строгости без мимике и права да изражавају своја осећања и жеље. Са ступањем у брак од њих се тражило да буду на пословима у пољу, раме уз раме са мушкарцем, да у кући раде све домаће послове, да рађају и подижу потомство и у души носе неизбрисиву тугу због губитака деце коју су односиле разне заразне болести, које није било могуће спречити, нити лечити. Због раног тупања у брак и суровог живота у браку, постајале се жене рано старице и кратко живеле Некада и због разних женских болести којима су подлегале решавајући своје здарвствене проблеме код врачара и надрибабица.

Црква је инсистирала на верност у браку жене борећи се против блудмничења, али је приликом развода, увек потенцирала кривицу жене и разводила брак на њихову штету. Окривљући жену, они су пред њу постављали улоге да приликом поновног склапања брака потребно је било да без мужа живи у целибату, годину и више дана, зависно од случаја до случаја.. О томе су сведочили локални парсеоски кметови и тутори. Оне жене које су блудничиле после развода нису могле да се поново удају, што је за њих била лоша животна судбина.

Можда је све то што се догађало, донекле доприносило, код једног броја жена, ширењу блуда на овом подручју и постојало узрок полних болести, посебно свежег и ендемског сифилиса. О њима је писао и истраживач Феликс Каниц приликом једног боравка боравка на подручју неготинског протпрезвитерата у другој половина 19. века. Он велича отвореност и разговорљивост девојака и младих жена, и њихову довитљивост и досетљивост у разговору, шалећи се мушкарцима из његове пратње.

Млади су имали потребе за својим обичајима који су их зближавали и водила ка браку који је у црквеним тумачењима живота имао највећи значај и био смисао живота
сваког појединца и стабилност породице, или задруге. Такав једн обичај, остао још из паганског доба је – стрнџање. О појавама паганских обичаја у народном животу, локални пароси су обавештавали епископе у Неготину и тражили од њих препоруке и решења за народне обичаје који нису у складу са животом цркве. Требало је времена да се у томе успе, али се најчешће догађало да народ, поштује и упражњава црквене обичаје, али и своје изворне, најчешће тајно, верујући да тако регулише многа питаља живота и здравлја. Тако је и са обичајем – стрнџања. Када средином лета, радови у пољу ослабе или преко зиме, када се у пољу не ради, народ је живео на прелима и седељкама. На седељкам и прелима окупљале су се довојке и жене, мајке и баке. Као што само име каже, на тим окупљањима се прело и припремала спрема за девојку коју је носила у кућу момка и за израду одеће у народној радиности. Касније, пређа је коришћена за ткање сукна, ћилимова и других сличних тканина од вуне, памука или козлетине, и за плетење чарапа, јелека и џемпера. На прела и седељке су долазиули и младићи – сеоски момци. Некипут и из суседнх села. Свирали су у фрулу, певали са девојкама, понекад би и заиграли у колу. Али било је случајева да су момци »изводили девојке» у мрак и тамо се стрнџали. Била су то уствари предбрачна искуства младих на селу, на које је црква гледала са подозрењем. Неки бујнији, способнијих и дрскији момци изводили су, једну за другом, по неколико девојака у мрак ради – стрнџања.

У време већих празника и недељом у селима се народ окупљао ради играња у колу, обично око цркве или на неком другом месту. И тада се догађало да момци изводе девојке из кола у мрак ради стрнџања. Девојке су одлазоиле са момцима у мрак драговољно, , јер је то био неки предбрачни тест који је требало положити са успехом. Кажу да су се момци и девојке у мраку само љубили и додиривали, стрнџали, што би у преводу на српски значило – стезали, али да није долазилп до полних односа.

Док се у народном животу, тражило да девојка буде снажна и добро развијена, да може да рађа и ради у кући и пољу, црква је строго забрањаивала да девојке живе полно пре брака називајући такву активост младих жена – блудничењем које је била најгора могућа квалификација за девојку или жену. Жене које су биле склоне блудничењу, црква је осуђивала и кажнјвала. Није им доззвољавала ступање у брак, а биле су и јавно осрамоћене.
Елем, да би се пречило да млади полно живе приликом стрнџања, са двојком је у мрак одлазила и мајка девојчина која је била и контрола и сведок да се у мраку није «ништа» догађало што би укинуло невиност девојке. Постојао је став да је она девојка која је највећи број пута одлазила у мрак са момцима, била и најозбиљнија кандидаткиња за удадбу. Наравно да су постојали случајеви да су се кроз такав начин приближавања, момка и девојке, озбиљно заволи и касније ступили у брак. С друге стране, црква је такав обичај оцењивала – ружним. Са здравстевног становишта, могуће је да је то био и један од начина премошења ендемског луеса приликом пољупца, ако би момак или девојка имали неку раницу на уснама, на отворима ноздрва или нa лицу.

Било је и других начина да се бујна младост момака и девојака, у најбурнијем периоду живота – пубртету, стално суспрезана забранама патријархалног живота у сеоским заједницама и строгима назорима сеоских попова и црквених тутора, ослободи табуа и стега, а љубавни снови и жеље младих - остваре. У јесен, када је сазревао жир и почињало опадање лишћа са храстова по храстовим шумарциам широм неготинског протопрезвитерата, млади су излазили у шуму да сакупљају жир и суво лишће који с коришћени у домаћинствима за храну домаћих животиња и простирке, тамо су се нелазили и љубависали, чак, упражњавајући прве полне односе Они су те успомене4 чували и о њима причали ксније у животу, без неке веће опасности да ће им се то замерити. Биле су то и прилике да се млади боље упознају, заволе и касније у животу постану муж и жена.

Иако стварност, односно сваодневни живот у домену брака и брачних односа, који се одсликава у документима из Архива неготинске цркве, изледа доста суморно и сурово, то је само површни или субјективни утисак истраживача који не познају добро народни живот. Млади су користили сваку прилику да покажу да су весели. Путујући овим крајем познати путописац Феликс Каниц описивао је сусрете са младима. Боравећи у Кључу, у Корбову, овако је описао свечаност у селу поводом месне славе Св. Параскеве. «Коло је пружало слику која је разиграношћу младежи и бојама надмашивала слична српска весеља.Ако би се судило по изгледу жена и девојака, рекло би се да су све своје време и сву своју имовину жртвовале пребогатој ношњи. Никад ни у једном селу нисам видео раскошније. Осим укусно израђених шарених поруба на кошуљама и дивних марама, изненадили су ме нарочиро црни и угаситоцрвени, крзном и гајтанима богато украшени јелеци старијих жена , које су стајале испред мале општинске зграде и са стране посматрале ковитлац покрета и боја пре собом. Чини ми се да би многе девојке биле још лепше да је на њиховим образима мало мање белила и руменила: али вешто руковање четкицом и бојама које овде има високу цену су допуна влашке женске ношње

Извори:

Архив цркве неготинске, несређена грађа из средине деветнаестог века,

Феликс Каниц: Србија Земља и становништво, друга књига, Београд 1985.)»

Аутор: Др Петар Пауновић