Print
Hits: 885

23. divizija je u drugoj polovini 1944. godine na podučju Timočke krajine imala tri lekara i zubara i hirurušku ekipu sa dva hirurga. Bataljini i čete imali su bolničare od partizanke sa kursevima od tri nedelje. Glavni nedostatak  saniteta 23. divizije bio je što nije podstojala hirurška doktrina. Divizija je stalno morala mesto što je ometalo postopretaivno lečenje. Imala je dobru opremu, gips je upotrebljavan, a imobilizacija je vršena Kramerovim, Tomasovim i Ditriksovim  šinama. Transfuzije nisu davane niti je postojala higijensko-epidemiološka služba. Divizijski sanitet nije imao epidemiologa. Vašljivost je bila stopostotna a depedikulacija je vršena u partizanskom buretu. Zbrinjavanje ranjenika je vršeno u tri etape: prva pomoć, eventualna obrada u i hospitalizacija, hospitalizacija u brigadnoj ambulanti i kvalifikovana hirurška pomoć u divizijskoj bolnici.
Posle 8. septembra kada je oslobođen Zaječar, stvorili su se uslovi za bolji rad divizijske bolnice. Bila je smeštena u u jednoj privtnoj zgradi u blizini privremenog aerodroma, međutim tu je ostala samo jedan dana, jer je odmah morala da se seli u Nikoličevo, zatim u Sikole, onda u Popovicu a oko 17., 18 septembra do sela Jasikova u Homolju. Na početku tog poreta imala je 80 ranjenika, a na krajui oko 140.
Rad divizijske bolnice bio je otežan zbog stalnih pokreta pa je referent saniteta 23. brigade dr Borivoje Brusin tražioi  da se dodeli pomoć u ljudstvu, konjima za prenos ranjenika kao i ljudstv o za obezbeđenje bolnice.
U opisanom vremenu u bolnici su radili kao uprava i ekonomat dr Babić, hirurška ekipa dr Sekulić i dr Babić, internistička ekipa dr Piruškov,ekipa za dezinfekciju i kultuna ekipa dr Popović.
Eliezer Katan: Rad sanitetske službe NOVJ na područjuTimočke krajine septembra-oktobra 1944. godine, Arhiv za iatoriju zdravstvene kulture Srbije, 1979-1980/ VIII – IX/ 1-2 – 3-4