Print
Hits: 1055

Dr Ivko Đolović, primljen je kao prvi lekar Sreske zdravstvene zadruge u Boljevcu odlukom njenog Upravnog odbora 5. novambra 1935. godine. Bilo je poznato Upravnom odboru d ranije da je Dr Ivko Đolović pre toga bio lekar zdravstne zadruge u Vučitrnu, pa je primljen kao iskusan organizator što je bilo najpotrebnije na početku rada zadruge. Međutim, počeo je da radi tek 20. januara 1936. godine zbog nekih formalnosti zbog čega je bio nezadovoljan i tražio od Saveza zdravstvenih zadruga u Beogradu da se formalnosti što pre reše kako mu ne bi propao zismki tečaj sa zadrugarima.

Sredinom novembra 1937. godine došlo je do nesuglasica i sukoba zadružnog lekara sa "izvesnim zadrugarima". U to vreme pogoršavala se ekonomska situacija u zadruzi pa je narastao dug lekaru za platu. Početkom 1937. godine, u svom dr Ivko Đolovićo dr Karlu Šnajderu u Beograd, Upravniku Saveza zdravstvenih zadruga piše:...ja nisam kriv. I u Vučitrnu i ovde počeo da stičem ismpatije... kod nezadrugara, a zadrugari su me progonili i progone me" Tako dolazi do razmišljanja da zadruge u varošima služe izvesnim ćitftama za busiju i zato baš oni ispočetka u njih nagrnu, o čemu bi imao dokaze da navede ali to ne čini što mu je nezgodno. "Kada posle oni vide da zadruga nije ono zato i sem toga, oni u meni osete čoveka koji ih iz duše mrzi (jer to su društveni paraziri) oni odmah poput psa na šintere nadaju dreku".

Govoreći o svome radu i "šteti" navodi da od marta meseca ne može platu da zaradi, celo leto je radio bez služitelja, sve poslove sam svršava, svoja lična drva je dao i ne misli to nadoknađivati od zadruge, osvetljenje je sam plaćao, i kiriju je plaćao, sve korespodencije, sve potrebštine ambulantne, špriceve, igle i sve isntrumente. Zatim kaže da se trudi da je sam sredio apoteku, da ostali neće ni da čuju da mu pmognu, da je predsednik podeno ostavku ako i potpredsednik, da "blagajnik tera šegu, knjigovođe neće ni cifre da saberu. Sve ja to
sam".

Na kraju kaže da je sreća tako i da na idućoj skupštini treba sevto najuriti i dovesto nove seljake. Navodi da je i u Vučitrnu i u Boljevcu imao teškoće sa opštinom i bankartima, kao i da li može da u omladinski odeljak upiše nezadrugare, jer je malo omladinaca zadrugara.

Sa druge strane, sredinom novembra 1937. godine, prilikom pregleda zadruge zapisano je u izveštaju da je da "odnosi između pojedinih zadrugara i lekara nisu najbolji, ta netrplejivost dolazi iz političkih razloga". O radu dr Ivka Đolovića je napisano da je "neaktivan, lenj je ne ide po selima, ne održava predavanja, nije uvodio lekove u knjigu lekova nego na neke hartijice pa tek docinje u knjigu, a tako isto i ručnuz prodaju. Voli da politizira. Za zadružnog lekara nije podoban". Iz zapisnika o pregledu zadruge od 22. decembra 1939. godine još jasnije su ocene o radu lekara:"Lekar je nepodesan iz više razloga: 1. nije agilan, ne zauzima se i ne radi ništa da se zadružni rad razvija, 2. poltički je previše ekpsoniran, 3. glavno mu je zanimanje bankarstvo.

U to vreme se govorilo o tz. kolektivnom zadrugrastvu jer se u udruživanju zdravstenih zadruga sa zemljoradničkim i potrošačim, i drugim zadrugma po selima, tražio izlaz za tešku ekonomsku situaciju nastalu zbog gubitaka u zdravstvenim zadrugama. Zato je Savez
zatražio da dr Ivko Đolović bude propagator i organizator takvog udruživanja. U vezi s tim on piše Savezu zdravstvenih zadruga u Beograd da "lekar ne može i ne sme sprovesti tu agitaciju jer se ona krivo tumači". On je započeo na tome raditi u omladinskom odeljku,
preporučujući Savezu da bi inicijativu za tako nešto trebalo pokrenuti u tim zadrugama, a ne u zdravstvenoj. Od kolikog je značaja bilo političko angažovanje dr Ivka Đolovića na oživotvorenju rada zdravstvene zadruge u Boljevcu vidi se iz njgovog izveštaja za 1937. godinu gde on kaže."Mi smo uspeli da oživotvorimo našu zadrugu putem zemljoradničkih zadruga koje su uvidele da im je jednini način zdravstvenog osiguranja seljaka kroz zdravstvenu zadrugu". Pišući Savezu o zdravstvenom osiguranju seljaka on kaže: da ono preko "svih zadruga mora
odgovarati duhu vremena i mora biti nenadmašiv primer zdravstvene reforme našeg doba". Zdravstveno zadrugarstvo koje je predstavljalo pioniriski pokušaj zdravstvenog osiguranja seljaka, bilo je kao socijalni pokret vrlo moderno i izazovno i za tadašnju Evropu, u kojoj je takav način zdravstvenog osiguranja seljaka postojao samo u Srbiji i Bugarskoj, zato dr Ivko Đolović poziva Savez zdravstvenih zadruga u Beogradu da da podršku takvim oblicima udruživanja seljaka i da sve to "shvati ozbiljno te da ima da se nađe svuda tamo gde bi mi zalei, bilo iz neznanja bilo bez iskutva ili bilo šta što nam neprijatelji zadrugrastva podmeću nogu krsteći naš pokert drugim imenima, a vi zante da je vezanog lako saolesti". Na kraju, upućuje revolucionarni poziv:"Priberite se i svrstajte se, pa napred. Znajte da je pobeda naša". Dr Ivko Đolović se umnogome razlikovao od drugih lekara po zdravstvenih zadruga u Timiočkoj krajini. Njegova namera je bila da kroz zadrugarski pokret širi socijalističke ideje.