Autori

Login Form

Opis „Zdravstvenih prilika" u Krajini, tridesetih godina XX veka, jerođakona N. Krstanovića, najbolje govori o zdravstvenosti na tom području. Evo najznačajnih detalja: „Pitanje zdravlja na selu, jeste jedno glavno pitanje od koga zavisi umni i fizički napredak, pojedinca, sela i države, međutim tom pitanju najmanje se posvećuje pažnja. Kao sliku koja najverodostojnije prikazuje zdravstvene prilike ovdašnjeg sela govori opis stanovanja i higijensko ponašanje naroda u Krajini.

Proste seoske krovinjre, niske bez dovoljno svetlosti, opkoljene đubrištima, svinjcima i nužnicima, jeste pravi udes za selo i za zdravlje seljaka, što svakako i sam vidi i oseća, pa ipak ne ume da se od toga svega na vrlo lak način oslobodi i stvori od nehigijenske krovinjare lepu i svetlu izbu, ugodnu i zdravu za život.

Kad uđete unutra i tamo još grđe ima da se vidi. Tu imate redovno samo jednu sobicu, oblepljenu, a često i ne okrečenu. Ta sobica služi za celu porodicu za stanovanje i prenoćivanje. U njoj obično kreveta nema, u mesto kreveta ima slično krevetu, poređane daske jedna do druge na dve četvoronožne stolice, po tim daskama obično ima po koja asura umesto slamarice i po koja ponjava puna blata i prašine. Na tom „krevetu" cela porodica spava, a pogotovu zimi, kad ih stud natjera. Na tom opštem krevetu spavaju i zdravi i bolesni mladi i stari – svi skupa, u što sam se lično uverio. Gledao sam težih raznovrsnih bolesnika.koji takođe „od nužde" ili kako je to običaj, ipak nisu odvojeni od opšteg kreveta, na kome spavaju mladi zdravi dečaci! Iz zapaženog se da lako, koliko se misli na zdravlje, kad se ovako živi, a taj je život više nego primitivan, a za selo pravi nazadak i ruglo...takav red i život u kući seoskoj, takav od vajkada, prenosi se s koljena na koljeno, te je vrsta kućnog običaja. Mada je u to teško poverovati, jer ko bi taj bi koji ne voli: red, čistoću, ugodnost, zdravlje? Naprotiv, razne nečistoće oko kuće u kući bolesti nemaju nikakav verski karakter pa da se toleriraju kao što se običaji verski poštuju i drže kakvi su nekad bili. U tome se da razumeti smisao tradicije, budući, da verske stvari ne trpe nikakva novačenja, već ostaju ono što su od postanka!"

U svome članku za „Krajinske novosti"(1), jerođakog Krstanović piše da bi, po njegovom mišljenju, i najsiromašnije domaćinstvo u krajinskiom selu imalo dovoljno novca da ga upotrebi na higijensko uređenje svog domaćinstva ali ga u tome smetaju nazori koji se prenose s generacije na generaciju „kako su moji dedovi radili tako ću i ja" i pomodarstvo ugledanja na grad, pa se žene šminkaju i doteruju. Ta „nadriklutura" kako piše Krstanović, iziskuje trošenje novca koji bi se mogao upotrebiti za poboljšanje higijene u seoskim domovima.

Još neki detalji o zdravstvenosti upotpunjuju ovo pisanije Krstanovića. Kada je reč o stanovanju, većina kuća je sa malim, nehigijenskim prostorijma, sa niskim tavanicama i malim prozorima koji ne služe za provetravanje. Prostorije za stanovanje ne kreče se redovno jr se tome ne poklanja dovoljna pažnja, vlažne su i zagušljive. U prostoriji koja služi kao kuhinja često borave i spavaju svi ukućani a u nekim domačinstvima u njima neko vreme borave kvočke sa pilićima, plovčićima, ovca i jagnje, zimi, nekoliko dana pošto se ojagnje, čak i prasad. Samo u kućama bogatijih seljaka pod je patosan. U njima ima više prostorija od kojih je jedna gostinska koja je služila za porodična slavlja; svadbe, slave i sl. U bogatijim domaćinstvima gostinske prostorije zagrevane su frurunama. Kad padne mrak, prostorije su osvetljavane petrolejkama ili svećama na svećnjaku. U nekim kućama u rudarskim mestima imali su i „karabitne lampe". O čistoći kuća žene su vodile brigu, a pojedini praznici korišćeni da se kuća i dvorište temeljno očiste, najčešće jednom godišnje.

Kada je reč o dvorištima po seoskim domaćinstvima. ona su bila u brlogu. Retko su bili razdvojeni deo domaćinstva u kojima živi živina i domaće životinje od onog za ljude. Torovi za ovce mogli su biti odmah uz kuću, ispod prozora. U nekim domaćinstvima, pod istim krovom živeli su ljudi i domaće životinje. Tokom cele godine, a naročito leti, u takvim kućama bilo je puno glodara, muva i komaraca. One su pogodovale, naročito pored reka i na močvarnim terenima da prežive komarci malaričari koji su s proleća započinjali svoje aktivnosti. Klozeta je bilo samo u oko 10% domaćinstava.

Grejanje kuhinje bilo je zidanim šporetima. U njima su postojali drveni sanduci, naćve za mešenje hleba, a na zidovima kuke na koje su okačinjali kofe sa pijaćom vodom, drveni ormani za smeštaj posuđa i pribora za jelo i udubljenja po zidovima u kojima su držali keramičke posude za vodu i vino. Retko je bilo metalnih. Kada je reč o pokućstvu, koristili su se zemljani lonci i tanjiri, drvene kašike, a u bogatijim kućama emajlirano posuđe i emajlirano posuđe i metalne kašike i viljuške. Karakteistično je da su u većini domaćinstvima ljudi jeli, kusajući jelo, iz jedne posude i pijući iz krčaga vodu, a vino iz jednog suda, tikve ili staklene boce.

Dr Petar Paunović

dr Petar

Petar Paunović je doktor iz Zaječara, rođen 1939. godine.

Njegovi sugrađani, Zaječarci, i ostali meštani sela u Timočkoj krajini, u kojoj je primarijus dr Petar Paunović nadaleko poznat, nazivaju ga „Učiteljem zdravlja“. Rođen je u Negotinu 1939. godine, na Petrovdan, kada je i najveći narodni sabor.

Znaju ga mnogi Timočani posredstvom svojih radio i televizijskih aparata sa kojih svakodnevno, i po tri puta na dan, odzvanjaju njegovi kratki, uvek aktuelni, prilozi o zdravlju. „Dobro jutro, dragi slušaoci, šta ste danas odlučili da učinite za vaše zdravlje“ – pozdravlja ih na početku svakog novog priloga i oprašta se rečenicom: „dok život teče, zdravlje je najpreče“. Prvi put se svojim „zdravstveno-propagandnim programom“ (ZPP) oglasio 1989. godine na radio Zaječaru, a zatim i na radio stanicama u Negotinu, Boru i Kladovu i ukupno je do sada objavio oko pet hiljada zanimljivih, uvek aktuelnih priča sa zdravstvenim porukama. Bio je 21 godinu direktor Zavoda za zaštitu zdravlja „Timok“ u Zaječaru.

Dobitnik je nagrade Vasa Pelagić koja se dodeljuje za vrhunska ostvarenja u obrazovanju, Orden zasluge za narod sa srebrnom zvezdom, povelja savezne konferencije SSRN za aktivnosti u oblasti zaštite životne sredine, Timokovo pero, za saradnju u listu „Timok“.

Smatra se za jednog od najvećih poznavaoca običaja i navika Timočkog kraja koji su i predmet njegovog naučno istraživačkog rada. Dugo je proučavao alternativnu medicinu Timočkog kraja u okviru projekta Zavoda za zaštitu zdravlja „Timok“, „Prevencija u narodnoj medicini“.

U poznatom zaječarskom „Razvitku“ objavio je stotinak priloga o narodnom životu, timočkoj bloj kugi, vlaškoj magiji, maloletničkim brakovima, gastarbajterima itd. Punih 20 godina uređivao je i časopis „Zdravstveno vaspitanje“ koji je izdavao Zavod za zaštitu zdravlja „Timok“. Paunović je pre 28 godina pokrenuo i zanimljiv simpozijum „Istorija medicine, farmacije i veterine i narodne zdravstvene kulture“.